Nenad Božidarević
Jun 2012.

Zašto (ne) dajem 2100€ godišnje

Kao da ne može da prođe ni jedan jedini dan a da se u domaćoj “tvitosferi” ne dogodi neki skandal, da ne padnu teške reči. Te Jelena Karleuša, te pravopis na prijemnom ispitu, te ovo, te ono… A najnoviji hype jeste tekst Maše Milutinović pod naslovom “Zašto godišnje dajem 2100 evra?

Maša je, koliko sam uspeo da shvatim iz teksta, student treće godine Fakulteta za medije i komunikacije, koji se nalazi u sklopu Univerziteta Singidunum. Ona je veoma zadovoljna svojim fakultetom, i nije joj žao novca (kao što i ne bi trebalo da bude, znanje je neprocenjivo). Iako ona u tekstu pominje neke apsurdne stvari, kao što su WCi i e-mail adrese, pominju se i prilike za sticanje iskustva, prakse, ponude za posao — ulaženje u profesionalni svet.

Naravno, kako to biva već godinama unazad, ne bi sve to moglo proći bez bashovanja privatnih univerziteta od strane onih na državnim. Konkretno, uočio sam tekstove Nemanje Čedomirovića i Igora Manjenčića, pa sam osetio potrebu da se uključim. Obojica su studenti FONa, koje lično poznajem i poštujem, ali se ipak ne mogu u potpunosti složiti sa njima.

Kako sam i sâm na privatnom fakultetu, a ogroman broj mojih prijatelja na državnim, može se reći da imam uvid u to kako obe strane funkcionišu. Isto tako ja na privatnom ne plaćam školarinu (stoga zagrade u naslovu), a neki na državnim plaćaju. Od tekstova koji idu u jednu ili u drugu krajnost nema nikakve koristi, jer će svako braniti svoje, i tako u krug. Jer, kao što sam već rekao, tako je godinama unazad. Imajući to na umu, potrudiću se da ne favorizujem ni jednu stranu, već da istaknem apsurd ovakvih prepirki.

Pročitaj ostatak teksta

Hrabri korak ka Ubuntu 12.04

Otkad sam prešao na Ubuntu, Canonicalovo čedo — a to je bilo pre dobrih pet godina — trudio sam se da mi operativni sistem izdrži što duže bez reinstalacije. Naravno, to je bio daleko lakši zadatak nego dok sam koristio Windows. Čak sam uspeo i da izmenim kompletnu konfiguraciju računara bez većih problema, čini mi se da je jedan dpkg-reconfigure bio dovoljan da nestanu svi problemi.

Logično, sa takvim operativnim sistemom, nisam osećao potrebu da svakih šest meseci vršim upgrade na novu verziju. U oktobru 2010. godine sam instalirao verziju 10.10, Maverick Meerkat, i uspeo da je podesim da dobro radi… Trebalo mi je samo nedelju dana da to učinim. Znam, nedelju dana je dosta, operativni sistem treba da radi out of the box, ali spreman sam da uložim svoje vreme da bih dobio brz i pouzdan sistem.

Nažalost, Ubuntu i dalje ima sitne boljke. Tako je moj “brz i pouzdan sistem” bio dovoljno brz i dovoljno pouzdan, ali ipak se suočavao sa određenim problemima — drajveri za ATI grafičku, standardno, nisu radili, jedan hard disk je u nasumičnim trenucima odlučivao da se ne mountuje itd. Naučio sam da živim sa tim.

Međutim, u aprilu ove godine se desilo neizbežno. Your Ubuntu version is no longer supported. Verzija 10.10 je bila poslednja koja je po defaultu koristila GNOME, a ja nisam bio voljan da pređem na Unity koji mi je bio krajnje odbojan i nije mi izgledao praktično; sudio sam na osnovu tuđih iskustava i YouTube klipova. Ali sada kada 10.10 više nije bio podržan, a verzija 12.04 se pojavila (koja je podržana čak do aprila 2017. godine), odlučio sam da napravim i taj korak i da isprobam Unity.

This is my story…

Pročitaj ostatak teksta