Nenad Božidarević
Septembar 2012.

Facebook – tamo i nazad: II deo

U poslednje vreme se fraza corporate culture često provlači kroz tekstove o firmama, ali ponekad ju je teško razumeti, kao što je teško razumeti neki drugi narod ili naciju. Čitavu tu priču je ozbiljno pokrenuo Google sa svojim Googleplexom, radnim okruženjem u kojem bi svako poželeo da radi, i zapravo stvorio trend da IT firme pružaju nešto više — nešto što će novine pokušavati da prenesu, ali neće uspevati u tome. U Facebooku sam već devet nedelja, i sa sigurnošću mogu da kažem šta je korporativna kultura.

Ne, to nije udoban nameštaj, niti crteži po zidovima; to nisu ni mikro-kuhinje ni restorani sa hranom sa svih krajeva sveta. To je osećaj zajednice. Facebook je entitet za sebe, kao pod staklenom kupolom u sred haotične Silicijumske doline, i kada prođete kroz njegova vrata, osećate se kao kod kuće. Ne dolazite tu da biste donosili milione već bogatoj industriji, ili da biste držali glavu pognutu nad radnim stolom. Dolazite ovde zato što su sati provedeni na poslu ispunjeni. Nećete imati stroge šefove da vam dišu za vratom, već vlasnika kompanije koji svake nedelje odvaja vreme i odgovara na pitanja zaposlenih, gde god oni bili u hijerarhiji. Svakog dana će vam nešto novo izmamiti osmeh na lice i biće vam drago što ste baš tu u tom trenutku. Danas je to bio marching band koji ide dvorištem sa gajdama i bubnjevima i svira škotsku muziku, sutra će to možda biti milijarditi korisnik. I na kraju dana, kada se mrtvi umorni vraćate sa posla, neće vam biti teško da sledećeg dana ponovo odete na posao. (Čak i ako je vikend.)

To je korporativna kultura, i njena osnova je zajednica, sklop ljudi koji ne dozvoljavaju da im posao zaista bude posao, sklop ljudi koji savršeno funkcionišu zajedno… Kao da je po njima krojen kraj teksta The Hacker Manifesto:

Yes, I am a criminal. My crime is that of curiosity. My crime is that of judging people by what they say and think, not what they look like. My crime is that of outsmarting you, something that you will never forgive me for.

I am a hacker, and this is my manifesto. You may stop this individual, but you can’t stop us all… after all, we’re all alike.

Kao ni novine, ja taj оsećaj ne mogu preneti. Ali mogu da stavim neke reči i slike na “papir”, pa možda stvari budu malo jasnije…

Pročitaj ostatak teksta