Nenad Božidarević
Septembar 2015.

Američki vizni sistem (iliti David protiv Golijata)

Septembar. Doba kada većina ljudi mlađih od 18 godina očajava zato što mora ponovo u školu, a oni nešto stariji paniče zato što se poslednji ispitni rok približavaja kraju. Međutim, ne zahuktavaju se stvari samo tu – kraj leta je ujedno i doba kada mnogi odlaze na testove i intervjue u velike svetske univerzitete i firme, ne bi li im se ukazala prilika da iskuse i nešto van Balkana.

Ovaj period, naravno, nije nasumično odabran da bude udaran kada su u pitanju intervjui. Ako pričamo o univerzitetima, broj prijava je ogroman, pa je samim tim potrebno dosta vremena da se proberu najbolji kandidati. Firme, s druge strane, uglavnom imaju kvote za zapošljavanje (kako za puno radno vreme, tako i za praksu) – slično kao što imaju projektovanu zaradu koju moraju da dostignu – i početak nove školske godine je pravi trenutak da se među sobom bore za najbolje talente i pobrinu da tokom sledeće godine zaista zaposle onoliko ljudi koliko im je potrebno.

Nažalost, gde god aplicirali, dobar učinak na ovim intervjuima je tek prvi korak, i ljudi uglavnom zaboravljaju da posle toga i dalje sledi dobijanje studentske ili radne vize. Iako je moj prvobitni susret sa ovim izazovom, kada sam išao na praksu, bio uspešan, drugi put je već usledila borba od preko godinu dana. Kako su me ljudi često pitali zašto sam prvo bio u Vankuveru, kao i kako to da sam već u Americi a bivam odbijan za radnu vizu, odlučio sam da najbitnije delove mnogobrojnih odgovora stavim u pisanu formu i objasnim šta ljudi koji žele da se presele u SAD mogu očekivati.

Pročitaj ostatak teksta