Nenad Božidarević
Putopisi

Američki vizni sistem (iliti David protiv Golijata)

Septembar. Doba kada većina ljudi mlađih od 18 godina očajava zato što mora ponovo u školu, a oni nešto stariji paniče zato što se poslednji ispitni rok približavaja kraju. Međutim, ne zahuktavaju se stvari samo tu – kraj leta je ujedno i doba kada mnogi odlaze na testove i intervjue u velike svetske univerzitete i firme, ne bi li im se ukazala prilika da iskuse i nešto van Balkana.

Ovaj period, naravno, nije nasumično odabran da bude udaran kada su u pitanju intervjui. Ako pričamo o univerzitetima, broj prijava je ogroman, pa je samim tim potrebno dosta vremena da se proberu najbolji kandidati. Firme, s druge strane, uglavnom imaju kvote za zapošljavanje (kako za puno radno vreme, tako i za praksu) – slično kao što imaju projektovanu zaradu koju moraju da dostignu – i početak nove školske godine je pravi trenutak da se među sobom bore za najbolje talente i pobrinu da tokom sledeće godine zaista zaposle onoliko ljudi koliko im je potrebno.

Nažalost, gde god aplicirali, dobar učinak na ovim intervjuima je tek prvi korak, i ljudi uglavnom zaboravljaju da posle toga i dalje sledi dobijanje studentske ili radne vize. Iako je moj prvobitni susret sa ovim izazovom, kada sam išao na praksu, bio uspešan, drugi put je već usledila borba od preko godinu dana. Kako su me ljudi često pitali zašto sam prvo bio u Vankuveru, kao i kako to da sam već u Americi a bivam odbijan za radnu vizu, odlučio sam da najbitnije delove mnogobrojnih odgovora stavim u pisanu formu i objasnim šta ljudi koji žele da se presele u SAD mogu očekivati.

Pročitaj ostatak teksta

Facebook, eh?

Noćas opet snijeg. Opet prošla grtalica i zatrpala kapiju. Ovdje je prekrasno.

Ukoliko vam citat iznad ne zvuči poznato, to znači da niste čitali takozvani “Dnevnik jednog Bosanca”, priču o Balkancu koji odlučuje da napusti domovinu i okuša svoju sreću u predivnoj Kanadi.

Igrom slučaja, ja sam se našao upravo u takvoj situaciji… Setićete se, krajem prošle godine sam objavio tekst Facebook – tamo i nazad: III deo u kojem sam pisao o svojoj praksi u Facebooku iz koje je izrodila ponuda za posao, a samim tim i plan za preseljenje u Kaliforniju. Iako je čitav administrativni proces odmah počeo, godinu dana pre nego što je trebalo da odem, stvari ipak nisu u potpunosti išle svojim tokom – svu dokumentaciju sam slao na vreme i diplomirao u najkraćem mogućem roku, ali američka radna viza je čudna rabota.

Long story short, američku vizu nisam dobio, ali zato kanadsku jesam, i evo me sad u Vankuveru. Ukoliko vas zanima šta se to sve izdešavalo između, odnosno kako izgleda jurnjava za radnom dozvolom u SAD i Kanadi, te informacije će uslediti u nekom od sledećih tekstova. Ovaj je, pak, najviše posvećen samoj Kanadi.

Pročitaj ostatak teksta

Tekst u Ilustrovanoj Politici povodom takmičenja AI Olympics

Četvorica studenata Računarskog fakulteta iz Beograda osvojila su prva tri mesta na nedavno održanoj olimpijadi u razvoju veštačke inteligencije u Bukureštu svojim originalnim programima testiranim u jednoj strateškoj igri.

Ovako je započet tekst objavljen u prošlonedeljnoj Ilustrovanoj Politici. Kako oni, nažalost, nemaju online arhivu tekstova, odlučio sam se da ga okačim, kako biste mogli da pročitate ovu priču ispričanu od strane nekoga ko nije programer, već zaista novinar.

Autor teksta je Jelena Bošković, a fotoreporter Vladimir Marković.

Pročitaj ostatak teksta

AI Olympics – dođosmo, videsmo, pobedismo

AI Winter OlympicsZahvaljujući entuzijastičnim i mladim studentima, na Računarskom fakultetu je početkom ove školske godine osnovana sekcija pod nazivom “Competitive programming”, a sa ciljem da studentima dodatno približi baš ona takmičenja u kojima su RAFovci najbolji — algoritamska takmičenja. Slučajno ili ne, sa nastankom ove sekcije se poklopila i povećana zainteresovanost mojih kolega i mene za razna takmičenja, pa smo tako učestvovali na dva hackathona (Start Conference i Nordeus Hackathon), gde smo i pokupili većinu nagrada.

Ova dva zbivanja kao da se nisu mogla dogoditi u boljem trenutku, jer je baš tokom decembra objavljeno da će se ove godine, nakon jedne preskočene, ponovo održati takmičenje AI Olympics, o kojem sam nakon učešća 2011. godine i pisao. Podstaknuti pređašnjim uspesima, sa velikim brojem zainteresovanih ljudi, doneli smo odluku…

RAF ide u Rumuniju da pobedi.

Pročitaj ostatak teksta

Facebook – tamo i nazad: III deo

Treći deo. Zanimljivo je kako sve dobre stvari dolaze u trilogijama — npr. filmovi Matrix, Gospodar prstenova, Kum, Ratovi zvezda (i to dva puta, možda i treći)… A u skladu sa tim, i ovaj tekst predstavlja kraj neke sage: moje tromesečne posete Silicijumskoj dolini i Facebooku.

Kao što možete i pretpostaviti, ovih nekoliko nedelja otkad sam se vratio u Beograd (tačno mesec dana, zapravo) je bilo veoma haotično. Trebalo je navići se na novu vremensku zonu, dokopati se kofera izgubljenih u prevozu, obaviti posete rodbini, uhvatiti ritam na fakultetu itd. A opet, kao da nisam ni otišao, Beograd sam zatekao onakvog kakvog sam ga ostavio. Jedina stvar koja me jeste dočekala jeste lavina pitanja, ali se ona uporno svode na “Kako je bilo?”

E pa da vam kažem, bilo je odlično.

Pročitaj ostatak teksta

Facebook – tamo i nazad: II deo

U poslednje vreme se fraza corporate culture često provlači kroz tekstove o firmama, ali ponekad ju je teško razumeti, kao što je teško razumeti neki drugi narod ili naciju. Čitavu tu priču je ozbiljno pokrenuo Google sa svojim Googleplexom, radnim okruženjem u kojem bi svako poželeo da radi, i zapravo stvorio trend da IT firme pružaju nešto više — nešto što će novine pokušavati da prenesu, ali neće uspevati u tome. U Facebooku sam već devet nedelja, i sa sigurnošću mogu da kažem šta je korporativna kultura.

Ne, to nije udoban nameštaj, niti crteži po zidovima; to nisu ni mikro-kuhinje ni restorani sa hranom sa svih krajeva sveta. To je osećaj zajednice. Facebook je entitet za sebe, kao pod staklenom kupolom u sred haotične Silicijumske doline, i kada prođete kroz njegova vrata, osećate se kao kod kuće. Ne dolazite tu da biste donosili milione već bogatoj industriji, ili da biste držali glavu pognutu nad radnim stolom. Dolazite ovde zato što su sati provedeni na poslu ispunjeni. Nećete imati stroge šefove da vam dišu za vratom, već vlasnika kompanije koji svake nedelje odvaja vreme i odgovara na pitanja zaposlenih, gde god oni bili u hijerarhiji. Svakog dana će vam nešto novo izmamiti osmeh na lice i biće vam drago što ste baš tu u tom trenutku. Danas je to bio marching band koji ide dvorištem sa gajdama i bubnjevima i svira škotsku muziku, sutra će to možda biti milijarditi korisnik. I na kraju dana, kada se mrtvi umorni vraćate sa posla, neće vam biti teško da sledećeg dana ponovo odete na posao. (Čak i ako je vikend.)

To je korporativna kultura, i njena osnova je zajednica, sklop ljudi koji ne dozvoljavaju da im posao zaista bude posao, sklop ljudi koji savršeno funkcionišu zajedno… Kao da je po njima krojen kraj teksta The Hacker Manifesto:

Yes, I am a criminal. My crime is that of curiosity. My crime is that of judging people by what they say and think, not what they look like. My crime is that of outsmarting you, something that you will never forgive me for.

I am a hacker, and this is my manifesto. You may stop this individual, but you can’t stop us all… after all, we’re all alike.

Kao ni novine, ja taj оsećaj ne mogu preneti. Ali mogu da stavim neke reči i slike na “papir”, pa možda stvari budu malo jasnije…

Pročitaj ostatak teksta

Facebook – tamo i nazad: I deo

Nakon više od pola godine iščekivanja, došao je i taj trenutak.

Dvanaestog jula se za mene završava ispitni rok; trinaestog jula se ukrcavam u Lufthansin avion, i preko Minhena se upućujem ka San Francisku. Krajnja destinacija — Facebook.

Iako nisam svetski putnik koji je obišao sve pomena vredne lokacije, i usput naširoko pisao o njima u svojim knjigama (koje su, suvišno je reći, bestseleri), prosto nisam mogao da odolim tome da deo svog vremena posvetim pisanju svojevrsnih putopisa tokom ovog putovanja. Mada, “putovanje” možda i nije najbolji termin, pošto će kada se sve sabere put trajati manje od dva dana. Da, pre bih ovo nazvao… Avanturom.

Zašto? Na prvom mestu, zato što je u pitanju put na drugi kraj Zemljine kugle, dobrih 10.000km leta. Dalje, u pitanju su Sjedinjene Američke Države, odnosno Kalifornija, zemlja koju toliko često gledamo u filmovima, kako kao utopiju, tako kao puno kriminala. I, najbitnije, zato što idem u “štab” Facebooka, glavni razvojni centar najveće društvene mreže na svetu koji je zaista svet za sebe. Iako sam ovde tek nedelju dana, oduševljenja ima u izobilju.

Pročitaj ostatak teksta