Nenad Božidarević
Razno

Američki vizni sistem (iliti David protiv Golijata)

Septembar. Doba kada većina ljudi mlađih od 18 godina očajava zato što mora ponovo u školu, a oni nešto stariji paniče zato što se poslednji ispitni rok približavaja kraju. Međutim, ne zahuktavaju se stvari samo tu – kraj leta je ujedno i doba kada mnogi odlaze na testove i intervjue u velike svetske univerzitete i firme, ne bi li im se ukazala prilika da iskuse i nešto van Balkana.

Ovaj period, naravno, nije nasumično odabran da bude udaran kada su u pitanju intervjui. Ako pričamo o univerzitetima, broj prijava je ogroman, pa je samim tim potrebno dosta vremena da se proberu najbolji kandidati. Firme, s druge strane, uglavnom imaju kvote za zapošljavanje (kako za puno radno vreme, tako i za praksu) – slično kao što imaju projektovanu zaradu koju moraju da dostignu – i početak nove školske godine je pravi trenutak da se među sobom bore za najbolje talente i pobrinu da tokom sledeće godine zaista zaposle onoliko ljudi koliko im je potrebno.

Nažalost, gde god aplicirali, dobar učinak na ovim intervjuima je tek prvi korak, i ljudi uglavnom zaboravljaju da posle toga i dalje sledi dobijanje studentske ili radne vize. Iako je moj prvobitni susret sa ovim izazovom, kada sam išao na praksu, bio uspešan, drugi put je već usledila borba od preko godinu dana. Kako su me ljudi često pitali zašto sam prvo bio u Vankuveru, kao i kako to da sam već u Americi a bivam odbijan za radnu vizu, odlučio sam da najbitnije delove mnogobrojnih odgovora stavim u pisanu formu i objasnim šta ljudi koji žele da se presele u SAD mogu očekivati.

Pročitaj ostatak teksta

Iz ugla poslodavca

Sajmovi zapošljavanja. Koliko vas je uopšte bilo na nekom takvom sajmu sa namerom da nađe posao, ili pak čisto informisanja radi? Ja, recimo, nisam bio ni na jednom – jedan od razloga jeste što nisam imao potrebu za time, ali je na tu odluku ipak najviše uticalo to što mislim da je na sajmu zapošljavanja skoro nemoguće naći posao, jer su ili firme nezainteresovane ili kandidati neozbiljni.

Igrom slučaja, tokom svog prvog sajma zapošljavanja sam se našao na drugoj strani štanda, u ulozi poslodavca. Naime, pre dve nedelje na Univerzitetu Britanske Kolumbije (UBC) održan je Career Fair na kojem je potencijalne kandidate tražio Facebook, ali i druge velike firme kao što su Google, Amazon, Microsoft i NVidia. Kako je UBC jedan od najprestižnijih kanadskih univerziteta, očekivao sam dosta jake kandidate, ali ispostavilo se da nisam bio u pravu.

Kroz razgovor sa raznim trenutnim i bivšim studentima ovog univerziteta, ali i sa regruterima iz gore pomenutih firmi, shvatio sam da su studenti zapravo svuda isti – žele posao, ali su uglavnom nedovoljno zainteresovani da se za isti zaista bore. Ukoliko se ne pronalazite u takvom opisu, na dobrom ste putu, jer uz trud lako možete da dođete do toga da ne budete samo vi zainteresovani za firmu, već i firma za vas. Ovo je posebno tačno kod velikih IT kompanija, jer se one bukvalno bore ko će da osvoji nekog boljeg kandidata. Sledi nekoliko saveta kako da se lakše nađete u toj grupi probranih junaka.

Pročitaj ostatak teksta

Od srednje škole do Silicijumske doline

Juče sam na Računarskom fakultetu, u okviru seminara RAF IT Days, održao predavanje pod nazivom “Od srednje škole do Silicijumske doline”, i veoma mi je drago da se to desilo, pošto je u pitanju tema o kojoj želim da pišem već neko vreme. Tačnije, želim to da uradim preko godinu dana, još otkad je izašao tekst “From college to Silicon Valley”, ali sam to stalno odlagao zbog obilja informacija koje bih u takav tekst mogao da uključim.

U okviru Start konferencije sam takođe držao slično predavanje, ali pod nazivom “Od fakulteta do Silicijumske doline”, i ono je bilo svojevrsan podskup ovog teksta — ipak, složićete se da nije imalo smisla da studentima pričam o tome šta treba raditi tokom srednje škole. Zbog toga je ovo predavanje na RAFu bila odlična prilika da te informacije i savete skupim i organizujem, i najzad prezentujem u ovom tekstu.

Pročitaj ostatak teksta

Zašto (ne) dajem 2100€ godišnje

Kao da ne može da prođe ni jedan jedini dan a da se u domaćoj “tvitosferi” ne dogodi neki skandal, da ne padnu teške reči. Te Jelena Karleuša, te pravopis na prijemnom ispitu, te ovo, te ono… A najnoviji hype jeste tekst Maše Milutinović pod naslovom “Zašto godišnje dajem 2100 evra?

Maša je, koliko sam uspeo da shvatim iz teksta, student treće godine Fakulteta za medije i komunikacije, koji se nalazi u sklopu Univerziteta Singidunum. Ona je veoma zadovoljna svojim fakultetom, i nije joj žao novca (kao što i ne bi trebalo da bude, znanje je neprocenjivo). Iako ona u tekstu pominje neke apsurdne stvari, kao što su WCi i e-mail adrese, pominju se i prilike za sticanje iskustva, prakse, ponude za posao — ulaženje u profesionalni svet.

Naravno, kako to biva već godinama unazad, ne bi sve to moglo proći bez bashovanja privatnih univerziteta od strane onih na državnim. Konkretno, uočio sam tekstove Nemanje Čedomirovića i Igora Manjenčića, pa sam osetio potrebu da se uključim. Obojica su studenti FONa, koje lično poznajem i poštujem, ali se ipak ne mogu u potpunosti složiti sa njima.

Kako sam i sâm na privatnom fakultetu, a ogroman broj mojih prijatelja na državnim, može se reći da imam uvid u to kako obe strane funkcionišu. Isto tako ja na privatnom ne plaćam školarinu (stoga zagrade u naslovu), a neki na državnim plaćaju. Od tekstova koji idu u jednu ili u drugu krajnost nema nikakve koristi, jer će svako braniti svoje, i tako u krug. Jer, kao što sam već rekao, tako je godinama unazad. Imajući to na umu, potrudiću se da ne favorizujem ni jednu stranu, već da istaknem apsurd ovakvih prepirki.

Pročitaj ostatak teksta