[ Outline ] · Standard · Linear+ Radovi

[pyost]

Kako sam pre mesec-dva usao u vode Photoshopa, poceo sam nesto intenzivnije da se bavim time. Zato sam otvorio topic gde mozete kaciti svoje fotografije ili crteze ili sta vec.

Ovo je malo sredjena slika reke kod koje smo pravili pauzu kad smo isli na Kop.
Vreme: 45 minuta

http://www.cpserbia.net/pyost/the_waterfall.jpg

Da cujem misljenja

[Puzzler]

Pošto znam da u Matematičkoj gimnaziji nema predmeta kao što su Muzičko i Likovno, i pošto znam i da veliki broj učenika MG-a ima i umetničke sklonosti ka pisanju, slikanju, komponovanju itd. odlučio sam da otvorim ovaj "izlog". Ovde možete ostaviti svako svoje umetničko delo, da ga svi vide i uživaju u njemu. Ja ću započeti ostavljanjem jedne od svojih priča (deo knjige koja će uskoro biti završena i ostavljena svima na dohvat!)...






ĐAVOLJA IGRA



Anita Beker... Njeno ime se uvek izgovaralo sa uzbuđenjem, jer svako ko bi ga izgovorio odmah bi pomislio na ženu u tridesetim godinama koja ima baš sve što poželi: slavu, dobar glas, lep izgled, ogromnu muzičku karijeru, tone novca.
Žene su joj zavidele, muškarci potajno priželjkivali da je upoznaju, a deca su pevala njene lagane hitove koji su ulazili u uho, kao magijom. Zarazne melodije učinile su je apsolutnim svetskim fenomenom. Uvek je bila zauzeta koncertima i nastupima koji su se održavali svuda... Kružila je priča da možete ubadati prstom u kartu sveta, i opet nećete naći mesto na kojem Anita nije nastupala!
Njoj je, kao i bilo kojoj osobi, prijala tolika pažnja i često je volela da daje izjave za javnost, tipa:
- Uskoro mi izlazi novi materijal, sve je to proverena ekipa... Pesme su super, pa, poslušajte!
Ipak, ni njena česta pojavljivanja u novinama, čak i u trač-rubrikama, nisu uspela da zadovolje gladnu naciju koja je, čak i kada je nije bilo, uvek želela da čuje još, još, još. Bili su omađijani.

* * *
- Gospođice Stejsi Hjuit, odmah mi se stvorite u kancelariji! Imam zadatak za vas! Požurite, požurite!
Stejsi je nevoljno ustala i zaputila se ka direktorkinoj kancelariji, koja je, blago rečeno, bila ogromna. Njena je uvek ličila na gomilu fascikli, na kojoj su se gomilali brojevi ,,Celebrity''-ja. Naravno, ona je radila u tom listu, i, štaviše, uživala je u tome. Jedina stvar koja ju je nervirala bio je oholi glas direktorke, koja bi joj uvek ugušila ideju nekom svojom... I ovaj put je bilo tako.
- Sedite, draga moja...
- Ostavite se gluposti, i recite mi, šta želite?
- Ne plaćam Vas da budete drski, Stejsi! Ne valja vam taj stav...
- Kao i ništa drugo na meni... – prošaputa Stejsi.
- Šta rekoste?
- Ma ništa, lupam gluposti...
- U redu... Kada prestanete, što očekujem da bude upravo SAD – ona se trže – saslušajte me. Šaljem Vas da uradite intervju sa... Anitom Beker! – reče direktorka sa srećnim izrazom lica na kome se već prepoznala misao ,,obogatiću se još više''. Njeno uzbuđenje je splasnulo kada je videla Stejsin izraz lica. Ravnodušan.
- Šta je tu tako posebno?
- Draga, jeste li poludeli? Najveća zvezda današnjice! Šta Vi mislite, šta ste Vi... draga reporterko?
- Svakako nisam jedna od onih fufica koje se samo slikaju, a pevaju na plejbek! – reče ona besno. (Da li joj se to mogao osetiti tračak ljubomore u glasu?)
- Svejedno, radićete intervju sa tom fufom... mislim, pevačicom po svaku cenu! Novi broj izlazi za nedelju dana, zato POŽURITE!
Nevoljno, ona reče da će to učiniti i napusti kancelariju.
Nekoliko dana kasnije, već je putovala ka Parizu. Ah, Pariz! To je bila jedina pozitivna stvar u celoj toj priči, bar joj se tako činilo... Imala je neki čudan predosećaj u srcu koji joj nije dao mira, a koji je vrištao:
- Nemoj da radiš intervju sa Anitom Beker!
Ipak, posao je posao, pa ga je ona ipak ignorisala. Anita je tog dana imala koncert u Parizu koji je, bez obzira na pljusak koji je neprestano padao, bio posećeniji nego što je iko mogao da zamisli. Sva srećna, posle trećeg bisa, Anita je konačno sišla sa scene, dok se Stejsi oteo komentar:
- O Bože, kakav smor od koncerta! I kakva su joj te pesme ,,Ultrasonic love is what I want...'', kakva žešća glupost!
Ipak, delovala je veštački vesela kada su ušle u Anitinu hotelsku sobu da bi joj postavila tih par hiljada pitanja koje obično možemo naći u intervjuima, tipa
,,Koji Vam je omiljeni sladoled?'' ili ,,Gde su Vas do sada fanovi najbolje prihvatili?''... Ipak, neka pitanja su bila prilično jednostavna, ali Anita nije dala neke baš pristojne odgovore. Stejsi se zaista čudila posle intervjua i preslušala ga je posle desetak minuta da vidi da nije ona možda u nečemu pogrešila. Traka je polako počela da se odmotava...
,, - Dobar dan, ja sam Anita Beker. Drago mi je što Vas upoznajem!
- Stejsi Hjuit, ,,Celebrity''. I meni je zaista drago! (Osećala se laž u vazduhu!)
- Izvolite! Oduvek sam se nadala da ću baš Vama i Vašem listu dati intervju!
- Hvala Bogu na tome... Nego, da mi počnemo!
- Samo čekam!
- Evo, na primer, neki od vaših fanova želeli su da vam postave pitanja o vašem novom albumu? Šta će to biti?
- Pa recimo samo da će to biti još provokativnije i svežije nego prošli album!
- Kao da je to moguće...
- ...a ekipa će mi napraviti baš doooobre pesme! Fanovi, samo čekajte!''

- Kakve baljezgarije! – reče Stejsi dok je premotavala kasetu sve dok nije stigla negde pred kraj – Preskočiću te ,,fan'' gluposti...
Traka je nastavila da se okreće...
,, - U redu, a sad malo mojih pitanja... Iskopala sam na Internetu da ste za vreme školovanja bili pravi antitalenat za muziku... Zar ne?''
Čula se kratka, ali šokantna pauza... Anita je bila sluđena!
,, - Sram Vas bilo, kako možete to da kažete? Pored stotina miliona prodatih CD-ova, VI se usuđujete da kažete da ja ne znam da pevam?
- Nisam to rekla! (Ali sam na to aludirala...) U redu, neka bude da sada znate da pevate. Recite mi, kako ste to postigli? Vi ste relativno mladi...
- Nisam relativno, već zaista mlada!
- U redu, Vi ste mladi, a za Vaš glas treba bar TRIDESET godina usavršavanja, bar po onim snimcima iz Vaše škole...
- Pa, recimo samo da sam imala pomoć sa strane...
- Kakva je to pomoć?
- Kad bih Vam rekla, morala bih da Vas ubijem!
- Dobro... Neka ostane na tome. Još samo jedno pitanje... Da li je tačno da su neki od vaših fanova izvršavali samoubistva pošto su slušali Vašu muziku? Ili da li Vam je možda poznat podatak da se na Vašim koncertima redovno desi poneko ubistvo? Ili da je uz svaki Vaš CD ,,prikačen'' po neki satanistički simbol: pentagram, naopaki krst...
- Dosta je bilo! Napolje, napolje! Odlazite... Nosite se i Vi i Vaš glupi intervju!''
Kaseta je stala. Stejsi je, pitajući se da li će izgubiti posao, krenula na aerodrom.
Zbunjena Anitinim odgovorima, sela je na svoje mesto u avionu i posle kraćeg vremena, avion je poleteo. Ona je zaspala u avionu, dok su leteli iznad Atlantika.
Probudio ju je vrisak koji se širio kroz avion. Ubrzo je otvorila oči da bi videla jednu ženu kako unezvereno trči pored njenog sedišta. Rasanila se taman toliko da je upita:
- Šta se dešava? Zašto trčite?
- Padamo, gospođice, padamo!
- Šta pada? Smirite se... – Tada je shvatila. – Avion se ruši?
Gospođa klimnu glavom.
- O Bože... Čime li sam ovo zaslužila?
Mogla je da vidi gospođu, koja je sada uzela svoju tašnu, u potrazi za mobilnim telefonom...
- Halo, Džejk, jesi li to ti?
- Da, ja sam, Dženi, šta želiš? – uzvrati joj užurbani glas nekog muškarca sa druge strane linije, verovatno njenog muža.
- Želim da znaš...
- Da?
- Bez obzira na sve, ako ne preživim, želim samo da znaš da ću te uvek voleti i da sam te uvek vol...
Nije stigla da završi rečenicu. Veza se prekinula.
- Dženi? Halo, Dženi?
Avion se srušio u strahovitoj eksploziji, koja se čula kilometrima unaokolo, i koja je sa sobom odnela Stejsin, i živote još stotinu, do tada bezbrižnih putnika, koji ničim nisu zaslužili smrt. A čime ju je Stejsi zaslužila?
* * *

Anita je, gledajući vesti, saznala za nesreću. Nije znala šta da misli... Ipak, zlo lice te žene ubrzo je napravilo veselu grimasu. Bila je srećna zbog Stejsine smrti, i zbog toga što se nikad neće saznati da je bila antitalenat za pevanje, i za samoubistva... Ona je za sve to znala... U naletu sreće, uzviknula je:
- HVALA BOGU na ovome!
Par sekundi kasnije, jedan muški glas je rekao:
- Pazi kome zahvaljuješ, budalo jedna!
Anita se trže. Pred njom se pojavio oniži čovek čije je lice bilo nasmejano, ali njegov osmeh je bio tako zao da se čak i Aniti zaledilo srce kada ga je ugledala (naravno, ako ga je imala...). Izgledao je kao svaki običan čovek, kao neko koga srećete na ulici, ali on to ustvari i nije bio. On uopšte i nije bio čovek. To je ustvari bio niko drugi, do sam Đavo.
- Gospodaru... Nisam znala da ste ovde...
- Ja sam uvek tu, Anita, verovala ili ne... Uvek posmatram svoje sluge i dužnike...
- A u šta Vam ja spadam?
- Pa svakako u dužnike, mila moja Anita... Nije valjda da si zaboravila sve što sam učinio za tebe?
- Ne, gospodaru, naravno da nisam... Znate i sami koliko ste mi pomogli...
- Naravno da znam... Eh, da mi je po duša svaki put kada sam svaki put nekom učinio uslugu... Čekaj malo, pa ja i dobijam po jednu dušu za svaki put kada nekom učinim uslugu! He, he, he... A sada je red na tvoju, Anita...
Ona ga je gledala sa neopisivim strahom, a na licu joj je bio izraz koji je govorio da ni ona, kao svaki čovek, ne želi da umre.
- Gospodaru, da li to znači da ćete... da ćete me ubiti?
- Draga Anita, pametnija si nego što sam mislio. Naravno da ću te ubiti, budalo jedna!
- Ali, zašto? Šta sam pogrešila? Učinila sam sve što ste želeli... Podsvesne poruke u pesmama, satanistički simboli na omotima CD-a... Šta još želite?
- E pa, mila moja, prekršila si naš ugovor koji smo sklopili pre neku godinu. Eh, kao da je bilo juče...
- U čemu sam pogrešila? Recite mi...
- Znaš dobro o čemu je naš ugovor govorio... Ja tebi dam talenat za muziku i lep izgled, a ti meni samo tvoju dušu. Ništa lakše! Ali, zaboravila si na jednu stvar... Niko nije smeo da sazna šta se desilo i ko ti je pomogao da ti se to desi...
Zamalo i da ti uspe, samo da nije bilo one dosadne novinarke...
- Stejsi Hjuit... Ali ona nije znala da ste to Vi učinili! Primetila je neke stvari, ali sigurno Vas ne bi otkrila, sigurno!
- Oh, Anita, znaš dobro da je ovo rizičan posao, biti Đavo... Mrzeli su me od postojanja pa do danas, ali nikad nisu uspeli da dokažu da ja postojim... Ja sam im služio kao pandan starom, dobrom matorcu Bogu, ali ni za njega nisu mogli da dokažu da postoji... Znaš li šta bi se desilo kada bi otkrili da postojim? Svi bi se podelili u dva tabora, jer bi znali da postoji i Bog, takođe. A znaš li koji bi bili brojniji?
- Pa Vaši, naravno...
- Biiiip, pogrešan odgovor, poltronko jedna! Naravno da bi mi bili u manjini!
Bog ne da tako lako ,,svoju dečicu''!
- Ipak, reporterka je mrtva...
- Naravno da je mrtva, kada sam JA to namestio! Morao sam da uklonim tvoje brljotine, nezahvalni stvore!
- Ali, da li ste baš morali da to učinite na tako dramatičan način? Svi ti mrtvi ljudi...
- Jel' ti to sumnjaš u moj izbor? – reče Đavo srdito.
- Ne, ne, naravno da ne...
- Dobro je... Bar ću te zapamtiti kao iole vernog dužnika... Zbogom, Anita!
- Nećete valjda... Ne biste Vi to... NEEEEEEEE!!!
Njen vrisak je odzvanjao hotelom, a kada su došli službenici hotela, mogli su da zateknu samo veliku gomilu pepela na skupocenom tepihu njenog luksuznog apartmana. Jedna velika karijera završila se onako kako je i počela, Anitinom smrću. Prvi put, kada je potpisala ugovor sa Đavolom, a drugi put, kada ju je Đavo lično ubio.

Bog i Đavo i dalje nastavljaju da kontrolišu sudbinu ljudskog roda. Ali, nije potrebno da tražite Raj ili Pakao da bi ste ih našli. Samo je potrebno da zagledate u sebe, i sve će vam biti jasno.

This post has been edited by Puzzler: Jul 20 2006, 09:38 PM