Juče sam na Računarskom fakultetu, u okviru seminara RAF IT Days, održao predavanje pod nazivom “Od srednje škole do Silicijumske doline”, i veoma mi je drago da se to desilo, pošto je u pitanju tema o kojoj želim da pišem već neko vreme. Tačnije, želim to da uradim preko godinu dana, još otkad je izašao tekst “From college to Silicon Valley”, ali sam to stalno odlagao zbog obilja informacija koje bih u takav tekst mogao da uključim.
U okviru Start konferencije sam takođe držao slično predavanje, ali pod nazivom “Od fakulteta do Silicijumske doline”, i ono je bilo svojevrsan podskup ovog teksta — ipak, složićete se da nije imalo smisla da studentima pričam o tome šta treba raditi tokom srednje škole. Zbog toga je ovo predavanje na RAFu bila odlična prilika da te informacije i savete skupim i organizujem, i najzad prezentujem u ovom tekstu.
» Pročitaj ostatak teksta
Zahvaljujući entuzijastičnim i mladim studentima, na Računarskom fakultetu je početkom ove školske godine osnovana sekcija pod nazivom “Competitive programming”, a sa ciljem da studentima dodatno približi baš ona takmičenja u kojima su RAFovci najbolji — algoritamska takmičenja. Slučajno ili ne, sa nastankom ove sekcije se poklopila i povećana zainteresovanost mojih kolega i mene za razna takmičenja, pa smo tako učestvovali na dva hackathona (Start Conference i Nordeus Hackathon), gde smo i pokupili većinu nagrada.
Ova dva zbivanja kao da se nisu mogla dogoditi u boljem trenutku, jer je baš tokom decembra objavljeno da će se ove godine, nakon jedne preskočene, ponovo održati takmičenje AI Olympics, o kojem sam nakon učešća 2011. godine i pisao. Podstaknuti pređašnjim uspesima, sa velikim brojem zainteresovanih ljudi, doneli smo odluku…
RAF ide u Rumuniju da pobedi.
» Pročitaj ostatak teksta
Treći deo. Zanimljivo je kako sve dobre stvari dolaze u trilogijama — npr. filmovi Matrix, Gospodar prstenova, Kum, Ratovi zvezda (i to dva puta, možda i treći)… A u skladu sa tim, i ovaj tekst predstavlja kraj neke sage: moje tromesečne posete Silicijumskoj dolini i Facebooku.
Kao što možete i pretpostaviti, ovih nekoliko nedelja otkad sam se vratio u Beograd (tačno mesec dana, zapravo) je bilo veoma haotično. Trebalo je navići se na novu vremensku zonu, dokopati se kofera izgubljenih u prevozu, obaviti posete rodbini, uhvatiti ritam na fakultetu itd. A opet, kao da nisam ni otišao, Beograd sam zatekao onakvog kakvog sam ga ostavio. Jedina stvar koja me jeste dočekala jeste lavina pitanja, ali se ona uporno svode na “Kako je bilo?”
E pa da vam kažem, bilo je odlično.
» Pročitaj ostatak teksta
U poslednje vreme se fraza corporate culture često provlači kroz tekstove o firmama, ali ponekad ju je teško razumeti, kao što je teško razumeti neki drugi narod ili naciju. Čitavu tu priču je ozbiljno pokrenuo Google sa svojim Googleplexom, radnim okruženjem u kojem bi svako poželeo da radi, i zapravo stvorio trend da IT firme pružaju nešto više — nešto što će novine pokušavati da prenesu, ali neće uspevati u tome. U Facebooku sam već devet nedelja, i sa sigurnošću mogu da kažem šta je korporativna kultura.
Ne, to nije udoban nameštaj, niti crteži po zidovima; to nisu ni mikro-kuhinje ni restorani sa hranom sa svih krajeva sveta. To je osećaj zajednice. Facebook je entitet za sebe, kao pod staklenom kupolom u sred haotične Silicijumske doline, i kada prođete kroz njegova vrata, osećate se kao kod kuće. Ne dolazite tu da biste donosili milione već bogatoj industriji, ili da biste držali glavu pognutu nad radnim stolom. Dolazite ovde zato što su sati provedeni na poslu ispunjeni. Nećete imati stroge šefove da vam dišu za vratom, već vlasnika kompanije koji svake nedelje odvaja vreme i odgovara na pitanja zaposlenih, gde god oni bili u hijerarhiji. Svakog dana će vam nešto novo izmamiti osmeh na lice i biće vam drago što ste baš tu u tom trenutku. Danas je to bio marching band koji ide dvorištem sa gajdama i bubnjevima i svira škotsku muziku, sutra će to možda biti milijarditi korisnik. I na kraju dana, kada se mrtvi umorni vraćate sa posla, neće vam biti teško da sledećeg dana ponovo odete na posao. (Čak i ako je vikend.)
To je korporativna kultura, i njena osnova je zajednica, sklop ljudi koji ne dozvoljavaju da im posao zaista bude posao, sklop ljudi koji savršeno funkcionišu zajedno… Kao da je po njima krojen kraj teksta The Hacker Manifesto:
Yes, I am a criminal. My crime is that of curiosity. My crime is that of judging people by what they say and think, not what they look like. My crime is that of outsmarting you, something that you will never forgive me for.
I am a hacker, and this is my manifesto. You may stop this individual, but you can’t stop us all… after all, we’re all alike.
Kao ni novine, ja taj оsećaj ne mogu preneti. Ali mogu da stavim neke reči i slike na “papir”, pa možda stvari budu malo jasnije…
» Pročitaj ostatak teksta
Nakon više od pola godine iščekivanja, došao je i taj trenutak.
Dvanaestog jula se za mene završava ispitni rok; trinaestog jula se ukrcavam u Lufthansin avion, i preko Minhena se upućujem ka San Francisku. Krajnja destinacija — Facebook.
Iako nisam svetski putnik koji je obišao sve pomena vredne lokacije, i usput naširoko pisao o njima u svojim knjigama (koje su, suvišno je reći, bestseleri), prosto nisam mogao da odolim tome da deo svog vremena posvetim pisanju svojevrsnih putopisa tokom ovog putovanja. Mada, “putovanje” možda i nije najbolji termin, pošto će kada se sve sabere put trajati manje od dva dana. Da, pre bih ovo nazvao… Avanturom.
Zašto? Na prvom mestu, zato što je u pitanju put na drugi kraj Zemljine kugle, dobrih 10.000km leta. Dalje, u pitanju su Sjedinjene Američke Države, odnosno Kalifornija, zemlja koju toliko često gledamo u filmovima, kako kao utopiju, tako kao puno kriminala. I, najbitnije, zato što idem u “štab” Facebooka, glavni razvojni centar najveće društvene mreže na svetu koji je zaista svet za sebe. Iako sam ovde tek nedelju dana, oduševljenja ima u izobilju.
» Pročitaj ostatak teksta
O Facebooku već godinama nema potrebe išta dodatno pisati. Veb sajt koji je pokrenuo Mark Zuckerberg davne 2004. godine, vremenom prerastao u najveću socijalnu mrežu sa oko 800 miliona korisnika, i sada zapošljava silu od oko 700 programera. Zajedno sa Googlom važi za jedno od mesta najboljih za zapošljenje — a da ne pominjemo težinu koju takva stavka nosi u CVu…
Naravno, uvek su tu ljudi koji mrze ovakve kompanije/sajtove, stalno ih kritikuju, nalaze mane itd, ali sagledajmo čitavu situaciju iz ugla programera. Kakva god bila priroda usluge koju Facebook pruža, on to radi vrhunski. Običan korisnik možda neće obratiti pažnju na to, ali algoritmi koji su u osnovi Facebooka uopšte nisu zanemarljivi: od preporučivanja prijatelja kao jedan od jednostavnijih algoritama, preko odabira stavki za news feed, pa sve do prepoznavanja lica na fotografijama, što je krajnje komplikovan postupak.
Subjektivnost na stranu, Facebook je idealan za nekoga ko uživa u algoritamski izazovnim problemima, a radno mesto je samo poboljšano uslovima za rad i (sigurno povećom) platom. Tu se ne radi na razvoju obične socijalne mreže, već na čitavom sistemu koji barata ogromnom količinom podataka (nemojte samo da počinjete priču o Velikom bratu i 1984. godini). Većina zaposlenih verovatno ni ne posmatra Facebook kao celinu, nego kao simbiozu kompleksnih i inovativnih sistema.
Jasno je, kada se stvari sagledaju na ovaj način, zašto bi neko hteo da bude među tih 700 programera. Iako oni čine samo 0.00001% populacije na Zemlji, ne treba otpisati tu mogućnost kao (pre)malo verovatnu. Samo ove godine je šestoro programera iz Srbije otišlo da radi u Facebook, a to je ono što su mediji ispratili, pa je taj broj možda i veći (na primer, na letnjoj praksi je bila i jedna naša devojka koja je trenutno na MIT-u). Ne, Srbija nije crna rupa, već jak izvor kvalitetnih naučnika, pa samim tim i programera. Mogućnost postoji.
Dakle, upravo ste odlučili da se prijavite za praksu, ili čak posao. Šta dalje?
» Pročitaj ostatak teksta
Ukoliko želite da saznate kako izgleda sâm proces prijavljivanja za praksu, strpite se, pošto će tekst o tome uslediti kasnije. pratite ovaj link.
Kao što sam pre nekoliko meseci pisao o zadacima sa intervjua za praksu u MDCS-u (Microsoft Development Center Serbia), tako ću sada sa vama podeliti i zadatke sa intervjua za praksu u Facebook-u. Iako bi se možda moglo očekivati da zadaci budu teški, s obzirom da pričamo o veoma jakoj kompaniji, primetićete da su slični onima za MDCS koji je ipak samo regionalni centar.
Koliko sam uspeo da primetim, za software engineer pozicije u većini kompanija uglavnom zadaci i jesu ovog tipa, pa verujem da će tekst koristiti svima koji razmišljaju o prijavljivanju za takav posao.
Zadatke sam podelio u dve kategorije — programerske i matematičke. Međutim, nemojte da vas to zavara, pošto je sve trebalo isprogramirati – za druge je samo bilo potrebno i određeno znanje matematike. Sva rešenja su napisana u C++u.
» Pročitaj ostatak teksta
Otišli smo u Bukurešt, prisustvovali finalu takmičenja, slušali razna predavanja, i vratili se nazad u Beograd…
» Pročitaj ostatak teksta
RSS
Twitter
Flickr
LinkedIn