Nenad Božidarević

Facebook – tamo i nazad: I deo


Nakon više od pola godine iščekivanja, došao je i taj trenutak.

Dvanaestog jula se za mene završava ispitni rok; trinaestog jula se ukrcavam u Lufthansin avion, i preko Minhena se upućujem ka San Francisku. Krajnja destinacija — Facebook.

Iako nisam svetski putnik koji je obišao sve pomena vredne lokacije, i usput naširoko pisao o njima u svojim knjigama (koje su, suvišno je reći, bestseleri), prosto nisam mogao da odolim tome da deo svog vremena posvetim pisanju svojevrsnih putopisa tokom ovog putovanja. Mada, “putovanje” možda i nije najbolji termin, pošto će kada se sve sabere put trajati manje od dva dana. Da, pre bih ovo nazvao… Avanturom.

Zašto? Na prvom mestu, zato što je u pitanju put na drugi kraj Zemljine kugle, dobrih 10.000km leta. Dalje, u pitanju su Sjedinjene Američke Države, odnosno Kalifornija, zemlja koju toliko često gledamo u filmovima, kako kao utopiju, tako kao puno kriminala. I, najbitnije, zato što idem u “štab” Facebooka, glavni razvojni centar najveće društvene mreže na svetu koji je zaista svet za sebe. Iako sam ovde tek nedelju dana, oduševljenja ima u izobilju.

The Facebook Wall - Write SomethingSve je počelo letom ka Minhenu. Kako sam se dobro informisao pre samog putovanja, na aerodromu nije bilo nikakvih iznenadjenja – prtljag mi je bio dobrih dimenzija i dobre težine (mada sam imao manje od 1kg lufta), a obezbeđenje nije imalo razloga da me pretresa i oduzima mi stvari. Tu je bilo i prvo prijatno iskustvo, a jedno od mnogih koja pokazuju koliko se Facebook trudi da privuče radnu snagu. Naime, još početkom godine su mi rezervisali povratnu kartu, koja me je uredno sačekala na aerodromu, i podigao sam je bez ikakvih problema i bez dodatnih troškova, pošto su sve takse već bile plaćene. Hvala lepo, idemo ka Minhenu.

U Minhenu sam imao sat i po između letova, pa sam mogao bez žurbe da se dovučem do odgovarajuće kapije. Iako sam stigao na isti terminal sa kog je trebalo i da poletim, bila je to poduža šetnja sa nekoliko kontrolnih punktova. Na jednom od njih sam prvi put (zapravo, za sada i jedini) iskusio nešto detaljniju kontrolu, kada mi je obezbeđene zatražilo da izvadim fotoaparat i da ga upalim da bi videli da je to stvarno fotoaparat. Nakon toga sam imao i priliku da se kao nepušač slatko ismejem kada sam video “Smoking Zone” na terminalu – mali zastakljeni deo sa nesrazmernom velikim brojem pušača u njemu.

Najzad, došao je trenutak da počne i dvanaestočasovni prekookeanski let. Iako nisam mnogo leteo ranije, bio sam prilično siguran da nemam strah od letenja, ali mi ipak nije bilo svejedno što ću jako dugo biti dovoljno visoko da to bude zastrašujuće – pa još i iznad okena. Međutim, ispostavilo se da je ovaj let bio prijatniji od onog do Minhena, a i jako kratko se letelo iznad okeana (samo između Velike Britanije i Grenlanda). Bio sam u ekonomskoj klasi, i nisam očekivao mnogo od usluge tokom leta, što me dovodi do drugo prijatnog iskustva. Usluga je bila fenomenalna. Dva ukusna obroka, stjuardese koje sve vreme idu između putnika i nude pića i hranu, dobar izbor filmova i muzike… Sasvim dovoljno da let brzo prođe, sve pohvale za Lufthansu. Vrhunac je svakako bio deo leta preko Grenlanda, jer oblaka nije bilo, pa se moglo videti koliko je divan (videti sliku).

Grenland

Pogled iz aviona tokom leta preko Grenlanda

Ono što me je dočekalo kada sam sleteo bilo je totalno suprotno od mojih očekivanja. San Francisko je veliki grad, blizu Silicijumske doline, i nekako bih očekivao da je gužva i da se dugo čeka… Jok. Mislim da su putnici sa mog leta bili jedini na aerodromu, i redovi su bili mali. Opet, uprkos mojim očekivanjima, nije bila potrebna večnost da uđem u zemlju, već je carinik sve pregledao i overio za svega dva minuta, i tako sam ja ušao u SAD.

Nije me dočekala limuzina, ali jeste gomila stereotipa. Punije i niske tamnopute policajke (Svi vole Rejmonda, anyone?), kinez taksista (pa naravno da ga ništa nisam razumeo), Meksikanac u majici bez rukava koji vozi kabriolet (verovatno se zove Carlos), redneck u svom kamionetu itd; svi imaju iNešto, voze hibridne automobile i brinu o okolini i recikliranju, a prva stvar koja me je dočekala u McDonald’s restoranu je pitanje “Do you need a job?“.

Istina, ne zvuči kao “zemlja snova”, ali uopšte nije toliko loše. Mountain View, mesto u kome sam smešten (a u njemu je i sedište Google-a) je jako lepo i mirno, i često se u njemu može videti American dream, idilične ulice se naređanim kućama à la “Očajne domaćice”.

Jedina stvar koja mi nije bila jasna pred put bila je jet lag – nisam mogao da shvatim kako vremenska razlika može toliko da smeta. Posle nekoliko buđenja u 3 ujutru, sve mi je bilo jasno. Tek sada sam se stabilizovao, ali prva nedelja posla je zbog toga bila prilično naporna.

Naporna, ali neverovatna. Više o tome u sledećem izdanju…

Komentari (1)

Vrza 5 years ago

Keep on writing! You have fans in my home!

Odgovori

Postavi komentar