Nenad Božidarević

Američki vizni sistem (iliti David protiv Golijata)

15.09.2015.
Putopisi, Razno
10 komentara

Septembar. Doba kada većina ljudi mlađih od 18 godina očajava zato što mora ponovo u školu, a oni nešto stariji paniče zato što se poslednji ispitni rok približavaja kraju. Međutim, ne zahuktavaju se stvari samo tu – kraj leta je ujedno i doba kada mnogi odlaze na testove i intervjue u velike svetske univerzitete i firme, ne bi li im se ukazala prilika da iskuse i nešto van Balkana.

Ovaj period, naravno, nije nasumično odabran da bude udaran kada su u pitanju intervjui. Ako pričamo o univerzitetima, broj prijava je ogroman, pa je samim tim potrebno dosta vremena da se proberu najbolji kandidati. Firme, s druge strane, uglavnom imaju kvote za zapošljavanje (kako za puno radno vreme, tako i za praksu) – slično kao što imaju projektovanu zaradu koju moraju da dostignu – i početak nove školske godine je pravi trenutak da se među sobom bore za najbolje talente i pobrinu da tokom sledeće godine zaista zaposle onoliko ljudi koliko im je potrebno.

Nažalost, gde god aplicirali, dobar učinak na ovim intervjuima je tek prvi korak, i ljudi uglavnom zaboravljaju da posle toga i dalje sledi dobijanje studentske ili radne vize. Iako je moj prvobitni susret sa ovim izazovom, kada sam išao na praksu, bio uspešan, drugi put je već usledila borba od preko godinu dana. Kako su me ljudi često pitali zašto sam prvo bio u Vankuveru, kao i kako to da sam već u Americi a bivam odbijan za radnu vizu, odlučio sam da najbitnije delove mnogobrojnih odgovora stavim u pisanu formu i objasnim šta ljudi koji žele da se presele u SAD mogu očekivati.

'Murica

F-1 (studentska viza)

Za početak, hteo bih samo da pomenem ovu vizu koju biste morali da vadite ukoliko idete u SAD da studirate. Kako ja nikada nisam bio u toj kategoriji, ne znam koliko je komplikovano dobiti je, ali ako je suditi po broju ljudi koji odlaze da studiraju sa ove strane Atlantika, nema potrebe za brigom.

J-1 (exchange viza)

Opis ove vize je pomalo zbunjujuć – iako je u pitanju exchange visitor visa, nema potrebe da se menjate sa nekim ko bi došao u Srbiju. J-1 viza se koristi za odlazak na praksu ili ukoliko biste kratko studirali na nekom američkom univerzitu radi učešća u određenom projektu. Dakle, u pitanju je viza za trenutne studente, i dosta se lako dobija ukoliko firma ili univerzitet blagovremeno dostave svu potrebnu dokumentaciju. Nakon toga treba samo popuniti formular DS-160 koji je standardan za sve tipove viza i otići u ambasadu na kratak intervju, gde će vam obično odmah reći da je viza odobrena i da možete da očekujete pasoš za oko nedelju dana.

H-1B (radna viza)

Premotajmo sada nekoliko godina u budućnost – bili ste na praksi, sve je dobro prošlo, i dobili ste ponudu za posao. Jedino što preostaje jeste da se prijavite za najobičniju H-1B radnu vizu, što sigurno ne može biti komplikovano, jer iza vas stoji ozbiljna kompanija. Idealna situacija, zar ne?

Pa, bila bi, ali je problem to što SAD izdaje samo oko 65.000 ovih viza godišnje (jedan deo je rezervisan za određene zemlje među kojima nije Srbija, ali postoji i dodatnih 20.000 za master studente američkih univerziteta). Do pre nekoliko godina broj prijava je bio manji od toga, pa je sve funkcionisalo, ali kako je rastao iz godine u godine, ove godine je poslato oko 240.000 prijava. Pravo pitanje koje bi u takvoj situaciji trebalo postaviti jeste koliko prijava uopšte ispunjava sve uslove, ali kako nije moguće sve ih pregledati u razumnom vremenskom periodu, američka vlada se opredelila za nešto drastičniju selekciju – lutriju (u narodu poznatiju kao “metod ćorave kvočke”).

Naime, ukoliko broj prijava znatno prebaci 65.000, sve “zakasnele” prijave se odbijaju, a deo prvobitnih se nasumično odbaci da bi ove preostale bilo moguće blagovremeno obraditi. Kako je svake godine prijava sve više, tako se šanse da se prođe ova prva faza smanjuju (ove godine su bile manje od 30%), i u mom slučaju ovo daje odgovor na pitanje kako to da tri godine za redom ne mogu da dobijem radnu vizu.

Ako vas ovo nije obeshrabrilo – a ne treba, jer znam mnogo ljudi koju su ovu vizu dobili iz prve – onda valja znati još neke detalje o ovom procesu. Za razliku od ostalih viza, za H-1B se ne može prijaviti u bilo kom trenutku tokom godine, već prijave počinju prvog aprila, a završavaju se nakon nedelju dana (zbog gorepomenute velike potražnje), dok oni koji prođu čitav proces (koji je nakon lutrije lagan) mogu da počnu da rade tek od 1. oktobra. Osim toga, bitno je znati i sledeće:

  • H-1B viza traje 6 godina (potrebno je samo obnavljati pečat u pasošu), ali se može koristiti i duže ukoliko se započne proces za dobijanje zelene karte.
  • Suprug(a) nosioca vize može ući u SAD preko vize H-4, ali sa tom vizom ne može da radi (osim ukoliko ste već došli do određene faze procesa dobijanja zelene karte).
  • Moguće je promeniti firmu ukoliko nov poslodavac inicira transfer H-1B vize – ovo se može uraditi u bilo kom trenutku i nije vezano za godišnji limit od 65.000 viza. Međutim, ukoliko ste već aplicirali za zelenu kartu, ovo bi poništilo taj proces.

L-1 (radna viza)

L-1 je takođe radna viza, ali su uslovi za njeno dobijanje nešto drugačiji, što velikim kompanijama savršeno odgovara. Ideja iza L-1 vize jeste da omogući radnicima neke kompanije koja ima predstavništva van SAD da nakon određenog vremena pređu u centralu – jednostavnije rečeno, dovoljno je da provedete godinu dana radeći van SAD da biste mogli da aplicirate za ovu vizu. Postoje još neke tehnikalije koje je potrebno zadovoljiti, ali velikim firmama ovo uglavnom ne predstavlja problem, posebno ukoliko već imaju kancelarije po celom svetu.

Razlike u odnosu na H-1B su sledeće:

  • Za početak, potrebno je da provedete barem godinu dana u nekoj zemlji u koju verovatno niste planirali da odete. Istina, uglavnom će to biti glavni gradovi velikih zemalja, ali uvek postoji šansa da vam ponude posao negde gde ne želite da budete.
  • Ne postoji godišnje ograničenje broja viza koje se izdaju, pa vas na osnovu toga ne mogu odbiti. U poslednje vreme, doduše, su počeli da odbijaju više ovih viza, jer su firme počele da ih “zloupotrebljavaju”, odnosno zapošljavale bi ljude u inostranim ispostavama isključivo da bi kasnije mogli da apliciraju za L-1.
  • Može trajati do pet godina, ali se ne može produžavati.
  • Suprug(a) nosioca vize može da radi u SAD, pa se mnogi parovi odlučuju na ovo čak i ako jedno od njih dobije H-1B.
  • Međutim, nije moguće promeniti poslodavca, jer je L-1 viza vezana za firmu koja vas je dovela u SAD.

Sve u svemu, u pitanju je fina zamena za H-1B, posebno zato što se čak i nakon dolaska u SAD može ponovo aplicirati za H-1B, ukoliko vam taj status više odgovara.

Zelena karta

Najzad, dolazimo i do zelene karte, koja predstavlja svojevrsni sveti gral svima koji žele za stalno da ostanu u Americi. Kažem da je ona “sveti gral” zato što je ujedno i prvi korak ka državljstvu i pruža više sloboda nego bilo koja druga viza, što, naravno, i ima smisla s obzirom da vas zelena karta čini stalnim stanovnikom SAD.

U principu, sa zelenom kartom imate skoro sva prava kao i državljani:

  • Možete da živite i radite bilo gde u SAD.
  • Nije vam potrebna viza za ulazak u zemlju.
  • Takođe vam više nije potrebna viza za odlazak u nekoliko drugih zemalja, od kojih je najinteresantnija verovatno Kanada.
  • I dalje ne možete da glasate na federalnim izborima, ali možete na lokalnim.

Mane? Naravno da ih ima. Za razliku od državljanstva, zelena karta može da se izgubi, i najjednostavniji način da se to dogodi (ne računajući krivična dela) jeste da ne provodite dovoljno vremena u SAD. Koliko ja znam, ne postoji tačan period nakon koga vam se zelena karta oduzima, ali povratak već nakon godinu dana može da bude problematičan ukoliko prethodno niste podneli zahtev i objasnili zašto ćete na duži period biti van SAD.

Druga velika mana jeste to što dobijanjem zelene karte postajete obavezni da prijavljujete porez gde god živeli u svetu. Na primer, ukoliko odete na godinu dana u Francusku i tamo budete zaposleni, porez ćete morati da prijavite i u SAD, a verovatno i da platite određenu sumu.

Kada se ove dve stvari uzmu u obzir, očigledno je da dobro treba razmisliti pre nego što aplicirate za zelenu kartu. Ako, pak, mislite da je to zaista ono što želite, postoje dva načina da to postignete:

  1. Lutrija. Sigurno ste u nekom trenutku videli reklamu za lutriju preko koje možete dobiti zelenu kartu. Koliko god to izgledalo sumnjivo, ovo je zapravo program koji sponzoriše američka vlada, i cilj je da se održava raznovrsnost naroda u SAD. Naravno, pošto je u pitanju lutrija, maltene svako može da se prijavi, pa su tako i šanse za dobijanjem male, posebno u Srbiji kojoj je godišnje alociran samo mali broj zelenih karata.
  2. Sponzorstvo. Ovo predstavlja lakši (tj. sigurniji) način, ali može da traje dosta duže. Ukoliko vaš poslodavac želi da vas sponzoriše (za šta će morati da izdvoji verovatno oko $10.000), ovaj proces trenutno traje oko dve godine, ali isto tako može da vas sponzoriše i neko iz vaše porodice ko već ima zelenu kartu, ali to onda može da potraje i znatno preko dve godine.

Moja putanja

Najzad, odgovorimo na pitanje sa početka, odnosno dajmo primer kako je sve to funkcionisalo u mom slučaju.

  1. 2012. godine sam bio na praksi u Facebooku, i to na J-1 vizi. Nisam imao nikakvih problema sa apliciranjem i dobio sam je nedelju dana nakon posete ambasadi.
  2. Kako sam nakon prakse dobio ponudu za posao, u aprilu 2013. godine sam aplicirao za H-1B vizu, ne bih li počeo da radim u oktobru. Nisam prošao lutriju.
  3. Srećom, pa je Facebook imao kancelariju u Kanadi (tj. Vankuveru), tako da sam aplicirao za kanadsku radnu vizu i dobio je nakon nekoliko meseci.
  4. 2014. sam iz Vankuvera ponovo aplicirao za H-1B. Nisam prošao lutriju.
  5. Istovremeno sam započeo i proces za dobijanje zelene karte koji je Facebook sponzorisao.
  6. Krajem 2014. godine se navršilo godinu dana otkad sam počeo da radim u Vankuveru, tako da sam aplicirao za L-1 vizu i dobio je nakon dve nedelje.
  7. Došašvi u SAD, početkom 2015. godine sam ponovo aplicirao za H-1B ne bih li njome zamenio L-1. Nisam prošao lutriju.
  8. Sredinom 2015. godine, odnosno oko godinu i po nakon započinjanja procesa, odobrena mi je zelena karta, i samim tim sam odustao od svih daljih pokušaja dobijanja H-1B.

Sve u svemu, tri godine za redom nisam prošao lutriju za najobičniju radnu vizu. Uzbudljivo, zar ne?

Komentari (10)

Andrej Križan 2 years ago

Kratko, informativno i zabavno napisano.

Odgovori

Zoran 2 years ago

Prihod bilo gde u svetu mora da se prijavi i ako ste na H1B vizi ukoliko je “substantive presence” uslov zadovoljen, sto je 183 dana u kalendarskoj godini provedeno u Americi.

Odgovori

Nikola 1 year ago

Skroz je nejasno kako si ti dobio tu zelenu kartu. Sa jedne strane si programer a u isto vreme kazes da si sa L1 vizom dobio zelenu kartu. L1 viza je za Multinational Manager ili Executive sto ti, koliko sam razumeo, nisi.

Odgovori

Nenad Božidarević 1 year ago

Ne – L1 viza je nezavisna od zelene karte, i jedino što je bitno jeste da ova dva procesa ne utiču jedan na drugi, pa sam mogao da apliciram za oba istovremeno.

Što se tiče sâme L1 vize, ona zapravo ima dve kategorije, gde je druga kategorija L-1B (Workers with specialized knowledge).

Odgovori

plava laguna 10 months ago

Ako nije tajna, za sta si to aplicirao (Ox, EBx ili …) sto se na kraju srecno zavrsilo zelenom kartom?

Hvala za odgovor i za sve sto si poslednjih 100 godina zakacio na internet.

Retki su takvi koji nesebicno dele informacije i iskustva, pa ako ima Boga sigurno te je prepozno u masi bezlicnih i sebicnih.

Odgovori

Nenad Božidarević 10 months ago

U pitanju je bila employment-based prijava – u mom slučaju u kategoriji EB3, jer imam bachelor diplomu.

Odgovori

MajaRo 9 months ago

na sajtu zambasade pise da ukoliko imas L1 vizu, i clan tvoje porodice dobije vizu na osnovu toga, taj clan porodice ne moze da radi u Americi…ovde si ti napisao da moze, je l to greska?

Odgovori

Nenad Božidarević 8 months ago

Proverio sam upravo na nekoliko mesta, i suprug(a) definitivno može da radi sa L2 vizom koju dobije. Na kom linku piše da to nije moguće?

Odgovori

MajaRo 8 months ago

http://serbian.serbia.usembassy.gov/sr/temporary-workers.html

Evo ovde na ovom linku pise, ispod naslova Clanovi porodice:….”Osoba kojoj se izda viza kao supružniku ili detetu radnika na privremenom radu u SAD, ne sme da radi u SAD.”…

zbog toga sam i pitala, jer sam to procitala na sajtu ambasade.

Odgovori

Nenad Božidarević 8 months ago

Mislim da je to njihova greška – tačno je za H-4 vizu (koja se dobija ukoliko partner radi sa H-1B vizom), ali definitivno ne za L-2 (koja se dobija na osnovu L-1).

Na sajtu imigracionog odseka to i piše:

Spouses of L-1 workers may apply for work authorization by filing a Form I-765, Application for Employment Authorization with fee. If approved, there is no specific restriction as to where the L-2 spouse may work.

Odgovori

Postavi komentar